Lipo bome…

 

“Hvala pošteni, radišni i čestiti Splite, idemo u drugi krug! – poručio je Opara.”

(21. 05. 2017. poza 7 uri uvečer)

 

Svašta čovik dozna o sebi. 
A šta do sad’ nije zna.
Večeras san dozna…

Dozna san
da san…

…NEPOŠTEN
LINČINA
i BEŠČASTAN… čovik…

I Splićanin.

I to mi je u facu sasuja čovik koji je fin, edukan. 
Čovik od kolture, edukacijuna. 
Čovik od finih moti.

Čovik koji bi tija bit poteštat u moj grad. U Split.
Oni ča vozi bičikletu.

Pari mi se… 
Opara se zove.

Ma oparija san se čin san vidija kako me časti. 
I zamislija san se. Jerbo nisan sebe zna. 
Do sad.

On se je mora ukazat i to mi reć. 
A kad van jedan takovi čovik to reče morate se… šta?
Pokrit se ušiman i činit kuco.

A kako on to zna, pitate se vi?

A zna jerbo mu nisan da svoj glas. 
Nisan ga zaokružija lapišon na ono bokun karte.
I on je odma skužija sa kimen jema posla. 
Kakvi san ja to čovik.

Nego čujen da nisan sam.
Sve vas je Opara sinja.
Čujen da vas jema još takovih.
I to ne malo.

Koji niste ni pošteni, ni radišni, a niste ni čestiti.

Jo’ da je vratit reloj natrag koju uru.
Zaokružiš Oparu i postaneš omar …

pošten čovik…
…radišan…
… i čestit…

Eto šta ti je jedan krivi potez lapišon.

Uvik san govorija da nije to za me.
Nima do mašklina i motike.


I bičiklete.

 

 

Share the Post