Jeste li ikad bili u Donjem Prološcu?
Niste. Šteta.
Kažu da je lipo u Donjem Prološcu. Napose za blagdan Velike Gospe. Bude slavlje kakvoga nema u ciloj Hrvatskoj. A za Božić „žive jaslice“ okupe i priko 200 Prološčana. Moran prvon zgodon poć’ vidit kako to Prološčani slave blagdan Majke Božje ili kako čekaju porođenje Isusovo.
A poznajete li ikoga iz Donjeg Prološca? Ne poznajete. Šteta. E, ali ja znam jednoga. Znan Antu, rečenog Ebenezera. Niste nikad čuli za Antu, rečenog Ebenezera iz Prološca? Donjeg?
E, možda vam je poznatiji po prezimenu? Scrooge!
Od staroga Scroogea sin? Zvoni li vam u ušiman?
Ma znate vi njega. Kažu svi da je Ante, rečeni Ebenezer čovik od svita. Globalista. Tisna je njemu njegova domovina, a di mu ne bi bija tisan njegov zavičaj. On je čovik od svita. A svit je proglasija Božić i sve oko Božića, kako bi to lipo rekli globalisti, nazadnim, primitivnim. Reklo bi se nekad „reakcionarnim“. A reklo bi se to isto i danas.
Kad dođe vrime od Božića naš se Ante, rečeni Ebenezer uzmuva i kad sretne koga ‘ko bi moga i malo vonjat na tamjan on se namrgodi i kad mu ovi čestita Božić, umisto „Sritan i blagoslov’jen Božić!“ tresne on onu svoju: „Bah Humbug!“
Čudili se Prološčani šta ovi sirotan bunca, ali dozanalo se brzo da ovi škrtac, ladnoga srca, prezire Božić i da ta njegova rečenica izražava gađenje prema svim božićnim tradicijama i u najpristojnijoj jezičnoj varijanti znači „Ma koga briga.“
I umisto da uzvrati čestitku ona ‘ladnoća u njemu zaledila bi onu dičju dobrotu, koju svi mi u svomen srcu nosimo, bez obzira na godine. I ne samo to. Nos bi mu se stisnija, lice bi mu se smežuralo, hod bi mu posta krut, ka’ usiljen, oči krvave, a tanke usne bi mu pomodrile, i glas bi mu posta grub. Grub ka rašpa.
Nije ima ni srca, ni obraza, ni rišpeta prema sentimentiman ni dice ni starijih. P’juca je po nj’iovin svetinjan, po običajiman, po tradiciji. Ne bi da je sam lucifer. Okomija se je i na one najslabije. Na Svetu Lucu. Ogadija je Svetu Luciju ka’ najveći primitivac. Onako grezo, kako samo on to zna. Jeste li ikad trevili čovika koji će slipcu reć’ da je – ćorav? Niste. A znate zašto? Zato jerbo niste trevili našega Antu, rečenog Ebenezer.
Kažu da ga je ta njegova mržnja prima Bogu pritvorila u usamljenoga cinika. Koristija je svaki momenat za narugat se s oniman koji su držali do svoje vire i do svojih običaja. Naravno samo s katoliciman, da ne bi bilo zabune. Nije se pača u druge vire. Ne znan je li ga bilo straj oli su mu zabranili.
Dok su se svi radovali dolasku Malega Isusa naš je Ante, rečeni Ebenezer, u svoj zloći iz dana u dan bija sve više sam. Ritki su mogli durat uz takvu mržnju i zloću. Taj njegov takozvani humor ledija je krv u žilaman.
Parija je ka ona školjka. Kamenica. Izvani ladan, grez, tvrd i čvrsto zatvoren. Neprobojan. Kano klisurina.
A ta klisurina, kažu Prološčani, bija je ka dite meka srca. Svi su mislili da će učit’ za dotura. A vidi se to i danas. Sa koliko samo žara naš Ante, rečeni Ebenezer, želi pomoć svitu u „ozbiljnim godinama“. On bi nas sve povalija na kauč i izbacija nam iz glave sva ta naša virovanja, u Svetega Nikolu, u Svetu Lucu, u Malega Isusa. Eto šta ti je čovik koji brine o drugomen. U globalu.
Triba virovat u trilateralu, u tarot, u visak, u kapital, u region, u druga tita, u crvene kmere, u medije… ma ako ne znate u šta bi virovali pitajte našega Antu, rečenog Ebenezer. On zna. On sve zna.
On će svoj najnoviji pamflet, kontra darivanja dice u Došašću i za Božić, završit s pozivom na poniznost ovega Božića. Zanimljivo kažete vi. Naravno on na poniznost ne poziva sebe. Poziva vas, jer vi ste oholi iako nikada niste Anti, rečenom Ebenezer, rekli neka se vrati tradiciji i korjenima ili neka nas mola na miru u našoj viri.
Reka je jedan pametan čovik da mi bižimo od vire, jer se bojimo da ne bi upali u ruke Boga živoga. A ja bi Anti, rečenom Ebenezer, poželija da ovega Božića padne. Da padne u ruke Maloga Isusa. I da te ruke otvore tu otvrdlu, grubu školjku. Jer unutra, siguran sam, ne će Bog naći Ebenezera. Naći će maloga Antu. Maloga Antu koji zatvoren u svojoj školjci plače i nada se da će jednoga Božića i njemu s neba doći dar.
Grubo je to, nadaš se, a ne smiš na glas reć.
Bidni Ante ne zna da njemu Bog svake godine, ma svakoga dana, šalje svoje darove. Samo on ih ne vidi, jer je zarobljen u svojoj školjci zlobe i mržnje. Molimo da se, kao u „Božićnoj priči“ Charlesa Dickensa, naš Ante, rečeni Ebenezer, počne koristit svojim od Boga danim talentima na dobro svita oko sebe, da čini ljude radosnima, da ne vriđa osjećaje, tadiciju i običaje drugih.
Siguran sam da bi oni mali Ante jako brzo zaboravija na Ebenezera i da bi mu Božić raskrabija svu onu mržnju i studen oko srca.
E da, možda se ipak pitate ko je u biti naš glavni junak?
Bbenezer? Ante?
Kako koji Ante?
Ma Ante. Prezime mu znate.