Draguljar je sjedio za stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine promatrao je prolaznike. Neka se djevojčica, odjednom, približila trgovini i prislonila nosić uz staklo izloga. Kao nebo plave oči, radosno su zasjale kad je ugledala jedan od izloženih predmeta.

Ušla je odlučno i prstom je pokazala tirkiznu ogrlicu.

”To je za moju sestru. Možete li je zapakirati kao poklon?”

Trgovac je sa nevjericom pogledao djevojčicu i upitao:

”A koliko novaca imaš?” 

Ona se podiže na prste, stavi na pult limenu kutiju , otvori je i isprazni. Bilo je tu nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.

”Hoće li biti dovoljno?”, upita ponosno. ”Željela bih starijoj sestri kupiti poklon. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Mislim da će je poklon veoma obradovati. Njezine su oči iste boje kao taj dragi kamen.”

Trgovac je otišao u prostoriju iza pulta i u zlatno-crveni papir zapakirao kutijicu.

”Uzmi je i pazi na nju.”, reče djevojčici.

Ona uzme paketić kao pobjednički pehar i ponosno izađe iz trgovine. Sat vremena kasnije, u trgovinu uđe prekrasna djevojka s kosom boje meda i divnim tirkiznim očima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac nedavno zapakirao i upita:

”Je li ova ogrlica kupljena u Vašoj trgovini?” – ”Da gospođice.” – ”Koliko je stajala?” – ”U mojoj trgovini cijene su stvar povjerenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.”

”Moja sestra je imala samo nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!”, reče djevojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.

Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je djevojci.

”Vaša je sestra platila najvišu cijenu: dala je sve što je imala!”